Slavica Stojanović: Žene između Đinđića i šećera
Feministička 94
Nosim na sebi nelagodu deset neradnih dana u Srbiji. Bio je praznik Uskrsa, crkve koja je u svakom smislu politički nekorektna i agresivna prema građanskoj državi, kao što ne priznaje ni odgovornost za rat. Na to su se nastavili prvomajski praznici bez pravih sindikata, bez radničke politike i solidarnosti.
Sličan osećaj nelagode imala sam u Hrvatskoj kada sam, kao podržavajuća strankinja, shvatila da se 5. avgust slavi kao dan pobede.
Moj kratki govor bi se mogao zvati Žene između Đinđića i šećera. Kada je ubijen Đinđić, 12. marta i narednih dana, pametne reakcije građanki i građana su potvrdile moje iskustvo iz ženskog otpora ratu - ljudi su mnogo bolji i pametniji kad su koncentrisani i odgovorni, zabrinuti i strasni.
Doputovala sam iz histerične države u kojoj se malo ubije premijer, malo se prave afere sa preprodajom šećera. To je novo lice rata odnosno oružane pljačke.
A vojska, tačka na koju sam osetljiva od 82. godine, koja je godina militarizacije SFRJ, transformiše se trenutno u Srbiji. Našoj drugarici iz Sarajeva, Nadi Ler je jedna žena iz regiona rekla - Ne treba nam više pacifizam, sad smo u Partnerstvu za mir. Bojim se, i zaista se bojim da će od skupa histeričnih država postati jedan tupavi region.
Naravno da sve ovo namerno govorim na panelu o ženskom ogranizovanju.
Kad je počeo rat, došla sam u ženske grupe i tu našla već promišljenu politiku protiv rata, nacionalizma i svih oblika diskriminacije. I našla sam otvoren prostor da spojim akademsko i aktivističko, žene različite po nacionalnosti, godinama, obrazovanju, socijalnom statusu, seksualnoj orijentaciji i mnogo, mnogo rada. Velike odgovornosti. Mnogo strasti. Puno učenja i puno fizičkog rada. I onoga što Staša Zajović zove stvaranje nove političke mašte.
Svaki trenutak mogu da opišem, od pogleda do svetlosti.
U vreme kada su 92. u Beograd banule samoorganizovane Švajcarkinje da vide da li i tu ima nekog ko mrda, ja sam već išla ulicama kao duh. Stajala sam sa Ženama u crnom i imala osećaj da nas niko ne primećuje. Moja katraza u protestu nije mogla da nadoknadi nevidljivost. To kako su žive, radoznale žene upale među nas, u meni je proizvelo doživljaj ponovo rođene, veliki egzistencijalni doživljaj. Sedam godina kasnije, kada su privremeno nestale moje drugarice sa Kosova, saznala sam drugu mogućnost emotivnog političkog oživljavanja - empatiju sa nevidljivim. Iz tog kontinuuma iskustava mogu da tvrdim da postoji precizna nauka o ratu. Zločincima bi moglo kompjuterski da se sudi iz tog znanja.
Ne preuveličavam ta sećanja, i koliko god me diraju, ne držim se njih sentimentalno, nego ih tretiram kao znanje koje smo pružile šansu jedna drugoj da steknemo. U njemu ima iskustva za ozbiljnu politiku i, pre svega, postoji u tom iskustvu čvrsta tačka koja je najkritičnija u svim egzistencijama.
Ne slažem se sa ženskim grupama koje se neupitno drže svog identiteta. Ja volontiram kao žena i podržavam tezu mobilnog identiteta. Ne slažem se sa velikim organizacijama koje kažu - sada su žene na testu. Poštujem sve ženske inicijative koje pokušavaju da se integrišu kroz inkluzivnost i sve inkluzivne politike koje proizvodimo.
Pitam se koliko je precizna naša politička agenda kad radimo, što god radimo, jer ona mora da bude precizna i mora da bude složena. Bojim se koliko smo otporne na ono na šta najlakše reagujemo, kad nas neko kolonozuje. Da li mi kolonizujemo druge? Da li možemo da dajemo?
Kolika je naša želja da imamo pokret i koliki je strah i kompleks ovih zemalja u odnosu na pokrete. I da li svaka u svojoj državi zna gde je potencijalno jezgro fašizma ?
Razgovaram već mesec dana sa mojom drugaricom i govorim - Moja tema su posledice preciznog pozicioniranja. Pošto je pametna, ona klima glavom i odmahuje, zna koja su iskušenja i opasnosti. Znam i ja, i lično i politički, šta to može da znači. Ne odstupam zato što imam iza sebe ovo iskustvo o kojem ovde danas govorimo i koje je pomeralo i davalo više slobode i političke mašte od mnogih slika sumnje.
